Kratke priče

Pisana reč, Knjige, Poezija, Pisci, Esej, Citati, Aforizmi, elektronske knjige, Savremena književnost, Klasična književnost, Kratke Priče, Bajke, Basne, Usmena književnost, Mitovi, Narodne Pesme, Guslari, Poslovice, Mit, Ep, Drama, Tragedija, Komedija, Naučna fantastika, Novela, Roman, Strip, Satira, Moderna književnost, Pripovetka, Oda, Balada, Poema, memoari, putopisi, Biografija, autobiografija, Dnevnik, Priča, epopeja, Spev, Epitaf, Epigram ...Čiča miča i gotova priča
User avatar
baneks-
Posts: 44
Joined: Sun Mar 10, 2013 4:15 pm

Re: Citati

Post by baneks- »

Момо Капор - Имати и немати



Видим, на тротоару контејнер за ђубре. Над њим нагнута млада жена у уфлеканој хаљини, која памти и боља времена. Нешто гледа. Некоме нешто говори.

Видим, из контејнера излази тамнопута девојчица дуге коврџаве косе. Она личи на Ботичелијевог анђела. Израња из ђубрета као мала Венера из шкољке и мутне морске пене коју је избљувао град.

Девојчица каже мајци: „Нема...“

Има ли краће и страшније речи у нашем језику од тог вечног„нема“? Та реч предуго траје.

Мајка каже: „Погледај још мало...“, и дете поново ишчезава у ђубрету.

Стојим запањен тим призором. Мој пријатељ, и сам сиромашан, никада не баца остатке хлеба у ђубре. Он их ставља у пластичну кесу и полаже покрај контејнера. Хлеб волшебно ишчезава, чим овај уђе у кућу. Глад има четворе очи.

Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази.

Наши стари су нас учили да подигнемо комад хлеба који је пао на земљу, да дунемо у њега, пољубимо га и прекрстимо се. Једанпут сам видео принцезу Јелисавету како подиже комад хлеба који јој је пао, како га љуби и крсти се. Добар, заборављени обичај, пун поштовања према хлебу. Заборављен, као и стара реч - задужбина.

Стари београдски трговци, проглашени после рата окорелим капиталистима, оставили су иза себе задужбине. Шта је с новим?

Данас има много богатијих од њих, па опет, нико ништа не оставља. Стисли се и ћуте. Наши, који су успели у белом свету: нафташи, банкари, индустријалци... нико да поклони граду чесму, јавну зграду, скулптуру, стипендију, топли оброк за сиротињу... Коме ће све то да оставе? Својој деци? Али, зна се: увек постоји генерација која стиче, и она друга, која расипа. Нико неће ништа понети на онај свет, када једанпут буде одлазио.

Изгубљене су све вере, сем религије стицања.

И ако су отимали, крали, експлоатисали, цицијашили, стари трговци, тадашњи контроверзни бизнисмени су, опет, све то остављали отачеству, да некако искупе грешну душу. Шта ми да оставимо? Шта су наше задужбине? Можда треба почети од нечег малог, готово неважног? Свет се не поправља великим гестама, већ ситницама. Можда, за почетак, треба остављати стари хлеб у пластичну кесу покрај контејнера? Две увеле виршле, допола попијен јогурт? Дотрајале ципеле? Какво време, такве задужбине! Могу сасвим лепо да стану у пластичну кесу.

Остављам је покрај контејнера и окрећем се после пар корака. Нестала је! Та наша мала задужбина некада се звала севап.

Шта је севап? То је кад чиниш добро дело, а остајеш непознат. Нечија захвалност хранила би твоју сујету. Стара господа, у преврнутим громби-капутима, обилазе пијаце и скупљају лишће купуса, понеки откотрљани кромпир, заборављену шаргарепу, два листа зелене салате... Преврћу по контејнерима и извлаче новине и недопушене цигарете. Зову их - ђуброселектори! Један носи карирани качкет (знам и чији је био). Они више немају обавезу да буду господа. Ослобођени су...



Недавно сам у неким новинама, у додатку „Некретнине“, видео фотографије вила на Дедињу које се продају. Биле су ту и цене: шест милиона евра, четири и по милиона, три милиона, два и по... Занимљиво, међу тим ценама није било ниједне од милион евра - једине коју би могао да плати добитник Нобелове награде за књижевност, која толико износи. Невероватно да најславнији светски писац не може да купи ни најмању вилу у једном контроверзном београдском крају. Од часа кад сам то сазнао, престао сам да се надам Нобеловој награди. Не вреди; остаћу заувек у једној старој кући, грађеној 1926. године, са липом, чесмом и три комшије у заједничком дворишту, које ми с времена на време доносе тек испечене уштипке или парче гибанице.

Занимљиво, нови богаташи, потекли с југа, навикли на стари крај, око својих вила на Дедињу подижу високе зидове са прорезима, налик на пушкарнице, а један од њих је на улазу у своје имање подигао праву Тријумфалну капију. Он има и грб, који је однекуд мазнуо: на њему су два лава (омиљене животиње у његовом селу), али ти лавови носе беле чарапе на црне мокасине.

Нема већег страха од оног кад човек осети да ће бити заборављен. Тај страх од заборава нагонио је најмоћније људе света да ангажују велике уметнике и да им буду мецене, па су тако Медичи и Сфорце, као и многе папе, унајмљивали Микеланђела, Леонарда и Рафаела да би, уписани у историју њихових дела, препловили море времена и заборава.

Млади људи, у напону снаге и грознице стицања, не стижу да мисле о томе.

Гутајући енергију, време и простор, они верују да су вечни и не сањајући да ће им све то потрошити и упропастити, већ као што то бива, наредна генерација. Због тога су најмудрији од пребогатих још за живота остављали задужбине отачеству које их и данас сваког дана помиње. Илија Милосављевић, звани Коларац, тако, остави Београду велелепно здање, а његово име се сваке вечери још увек помиње. Он је био из села Колара, син абаџије и ратника аба-Милосава, са којим је једнога јутра 1813, бежећи од Турака, превеслао Дунав док је за старим чуном пливао њихов једини иметак - бело ждребе на повоцу. Видим то јутро у бледој измаглици реке. Отац и син вежу свој чамац за дашчани док панчевачког пристаништа. Тамо даље је сточна пијаца на којој ће Илија Коларац постати најчувенији трговац надмудривши Грке, Цинцаре, Јевреје, Јермене и Турке - поставши Илија Србијанац или Сервијанер, чији ће товари брашна и крда свиња запловити Дунавом ка горњим местима, а слава засметати кнезу Милошу, док ће злато потећи реком да би се једнога дана, много година после његове смрти, подигао Коларчев народни универзитет, у чијој ћемо дворани слушати Јохана Себастијана Баха - хладне одсеве метематике и кристала.

Треба се сетити и претече добротвора, грофа Саве Владиславића, званог Рагузински. Био је министар Петра Великог и Катарине, и богато је даровао манастир Житомислићи, који су, иначе, као ктитори, у четрнаестом веку подигли Храбрени Милорадовићи, преци знаменитог руског Кутузовљевог генерала Милорадовића... Гроф Сава Владиславић је, иначе, поклонио Петру Великом Пушкиновог претка, Абисинца Ханибала, кога је цар ослободио ропства и начинио од њега свог генерала и племића.

Херцеговац Лука Ћеловић, који је у престоницу дошао са два динара у џепу и коме је Јован Дучић давао новац за железничку карту да се окане Београда и врати у Требиње, нежења и скроман човек који је читавог живота спавао на гвозденом војничком кревету, оставио је Београдском универзитету, сем велелепног хотела „Бристол“, готово читаву Карађорђеву улицу и парк код Железничке станице.

Могли бисмо овако набрајати до миле воље, све до Игуманова, који је своју предивну палату поклонио Православној цркви, и Николе Спасића са задужбином у Кнез Михаиловој, да бисмо се на крају сетили многих богаташа којима не пада на памет да дају ни мрвицу свога богатства народу из кога су потекли. Алави, као што их је Бог дао, гутају све чега се домогну, бежећи од генетске глади која их разједа изнутра.

Уз то, новопечени богаташи су изузетне циције, стипсе или џимрије, што би рекао народ - нарочито они што живе на Западу. Евро им је велики као кућа. Тако се некако удеси да ја, сиромах, плаћам пиће милионерима, јер они никада не носе кеш, а немогуће је кредитном картицом платити два оштра пића у пабу. Зато су и богати, јер никада ништа не плаћају. Не плаћа онај ко има, него онај ко се навикао да плаћа.

Гле, тресе се империја за коју смо веровали да ће трајати вечно. Пуцају банке као презреле тикве, а криза се шири све до Европе. Кажу да ми то нећемо осетити, јер ионако немамо пара које би могле да пропадну. Као типичан Србин, ја, на пример, у банци имам неколико стотина евра, што се каже - ни за сахрану. Није ми жао и ако пропадну.

Ако икада умрем, што рекао друг Тито, мораће да ме сахране о државном трошку, у Алеји заслужних грађана, где ћу остатак вечности прележати, сигуран сам, уз неког са ким нисам говорио пола живота.

Бар ћемо се сити наћутати.
Нестали су кодекси, остали су комплекси
Победе су порази, а исходи су потресни

Image
rradule
Site Admin
Posts: 399
Joined: Sun Mar 10, 2013 12:09 pm

Kratke priče

Post by rradule »

МОМО КАПОР – Преводи на енглески

Када ми се неки писац хвали како перфектно говори шест језика обично му саветујем да се запосли на некој хотелској рецепцији. Тамо чезну за таквима! Ја, лично, имам великих мука и са матерњим. Једва нађем речи које су ми потребне за сва чуда која нам се догађају.
Још у гимназији, редовно сам ишао на поправне испите из француског, руског и српске граматике.
Никако да ухватим једно слободно поподне и научим тај енглески!
Једна надобудна дама у неком отменом дипломатском друштву покушала је да ме увреди:
“Како нам то, ви, откривате Америку у својим књигама, а не знате енглески?”- питала ме је.
“Госпођо”, казао сам, “Колумбо је, такође, открио Америку, а није знао ни речи енглеског!”
Сироти наши преводиоци! Колико ли је тек њима тешко када покушају да преведу непреводиво. Пише ми један из Америке:
“У вашој причи, коју управо преводим, постоје неки нејасни изрази, па вас молим да ми их објасните. Пишете да је то коштало као /кајгана светог Петра. / Одакле знате да је св.Петар јео омлете? Ако је, пак, јео, колико је могла да кошта та кајгана када је толико скупа? Од колико јаја? У којој валути је плаћена? Да ли бих тај израз могао да преведем као: */St.Peter’s scrambled eggs?/*
Када смо код јаја, код вас сам пронашао израз /јаје на око/? Шта је то? */Egg on eye/*? Зашто би неко ставио јаје на око? Да се можда, код вас очна обољења не лече јајима? Унапред захвалан итд…”
Један други ме пита у писму, шта то значи да је малишан био/“пљунути отац”/? Ко му је и зашто испљувао тату? Да ли се код нас пљују очеви и којом приликом? Занима га, такође, израз /“буни се к’о Грк у апсу” /Због чега је тај Грк затворен код нас и зашто је протестовао? И како је, уопште, могуће да некоме /“падне секира у мед”/? Откуд секира у меду? Зар се мед не чува у теглама или затвореним посудама?
Са изразом /“спава к’о заклан”,/ имао сам највише неприлика. Како превести на цивилизовани језик, да неко тако добро и слатко спава, као да су га преклали? Да ли смо се кроз историју толико дуго клали да нам је покољ већ ушао у метафоричне снове?
Но, највише питања добио сам у вези са поетском сликом да је један тип /“прднуо у чабар”,/ то јест, чабрирао, што је потпуно непреводиво ни на какав језик! Мада је и то тешко, човек би, ипак, лакше могао да објасни какав је неко кога зову /“мртво пувало”/ (мртав а пуше), али како објаснити типичан београдски израз који има толико скривених значења, а не значи ништа – /ландара писоре/! Или када је неко помало блескаст, па га зову /инди-минди-саја-паја/? Да не помињем стари израз: /шатро, Пера, Мика, Лаза/!
Преводиоце занима још и то зашто су за нас толико удаљена баш /шпанска села/ (То су за мене шпанска села), кад има много удаљенијих, као што су, на пример, новозеландска или перуанска?
Добро је да се нису сетили да ме питају шта значи /растури га к’о Бугарин ћурку/
И због чега се неко /смеје к’о луд на брашно/? Шта има смешно у брашну? Да ли код вас у пекарама раде лудаци?
Ипак, лакше ми је да одговорим на питање о речима и изразима, него о стварима у овој земљи које ни ја, заиста, не умем да објасним.
Укратко, да се послужим речима једне новокомпоноване песме:

/Не плачи ми на кућноме прагу/
/Да ми врата не повуку влагу…/
rradule
Site Admin
Posts: 399
Joined: Sun Mar 10, 2013 12:09 pm

Re: Kratke priče

Post by rradule »

МОМО КАПОР - У моје време

Пубертет: У моје време, док још није био пронађен пубертет, нисмо ни знали да смо у кризним годинама. Стискали смо прстима приштиће по лицу и мазали косу брилијантином.
Пише: Момо Капор

Фотографије голих дама биле су права реткост и могле су се видети једино у књизи доктора Александра Костића Полни живот, у којој су један безлични мушкарац и једна разблудна госпођа испробавали чудне гимнастичке позе, потпуно равнодушних лица.
У моје време, секс је био чиста пропаганда, мада смо сви помало лагали како већ поседујемо нека искуства. Ко је већ спавао са неком девојком, био је најславнија личност у читавој гимназији. Можда смо се и осећали помало необично, али нико није смео да призна да је у пубертету, а још мање су то примећивали наши родитељи, којима је било главно да смо сити и обувени. У моје време, дакле, пубертет још није био пронађен.

На једног мог пријатеља, Далматинца, викао је отац:
"Ћаћа, не мој викат' на мене! Ја сан у пубертету...!
"Буди ди оћеш - одговорио је отац - само да си ми до десет ури дома!"
Данас дечаци и девојчице излазе из кућа у то време.

Да ме питате како сам преживео пубертет и остао здрав и читав, заиста вам не бих умео објаснити. Данас је лако бити у пубертету. Према деци у том прелазном периоду понашамо се на научној бази, као према малим пацијентима. Сви се брину да им не остану трауме. Псссст! Он је у пубертету! Још мало и дечацима ће се на лекарски рецепт додељивати прве женске, а том свечаном чину вероватно ће присуствовати оба родитеља и дежурни психолог. Па опет, никад више геј популације.
У моје време, док још није био пронађен климактеријум, жене у извесним годинама мислиле су да их глава боли због преморености. Јесу ли наше баке изненада мењале фризуру и навлачиле прозирне спавачице да поново привуку свога мужа, који је почео да запоставља брачне дужности? Данас, кад свако броји оргазме, питам се да ли је икада мој деда питао моју баку да ли јој је било лепо?
"Је ли ти било лепо?"
Господе!
Да су уопште одлазили на летовање, да ли би баба и деда ишли одвојено, ради освежења брака, како то данас новине саветују? Ко зна, можда би им брак у том случају био много складнији и трајао знатно дуже, а не само педесет и шест година?
У моје време, док реч секс није била пронађена, људи су се волели потпуно дилетантски. Није било никога да им покаже ерогене зоне, нити да им одреди биоритам. Добри смо и овакви какви смо, како смо аматерски долазили на свет!
У моје време, ко је имао купатило, свађао се у купатилу - ко није, није се ни свађао! Ћутао је и трпео!
У моје време, никоме није падало на памет да има притисак. Питам се да ли су га људи, у моје време, уопште имали, или је пронађен тек касније, када су амбициозни сељаци позавршавали медицинске факултете?
И како смо, уопште, живели у моје време а да ништа нисмо знали о кретању антициклона над северозападном Европом, нити о влажности ваздуха, брзини ветра, водостају на рекама и температури, да не говорим о изгледима за наредни викенд?
Мада волим своје време, никада се не бих вратио у њега. Данас се много лакше живи. Али умире се исто тако тешко као и у моје време.
rradule
Site Admin
Posts: 399
Joined: Sun Mar 10, 2013 12:09 pm

Re: Kratke priče

Post by rradule »

TAJNA VEČNE LJUBAVI

Tajna večne ljubavi - Stara indijanska priča govori o dvoje mladih Indijanaca-mladiću i devojci.

Jednom se njih dvoje uputiše do poglavice plemena i odlučno mu rekoše:
"Mi se volimo! Hoćemo da nam daš svoj blagoslov i da nas poučiš šta treba da činimo da bi naša ljubav trajala vječno."
"Dobro", – odgovori im poglavica. "Reći ću vam šta treba da uradite. Pre nego što pođete sa mnom u planinu, pronađite dva orla i ponesite ih sa sobom, a posle ćemo videti šta dalje."

Dvoje mladih krenuše u različitim pravcima i nakon kraćeg vremena svako od njih donese po jednog orla. Kada su stigli na vrh planine, poglavica im reče:
"Uzmite sada ovo kratko uže i zavežite njegovim krajevima po jednu nogu svakom orlu."
Oni ga poslušaše i vezaše noge pticama.
"Sada ih pustite da lete!" – Reče poglavica.

Mladić i devojka baciše ptice u vis ka nebu, ali orlovi nisu mogli da polete, jer su im noge bile međusobno povezane. Orlovi padoše na zemlju i počeše da kljucaju jedan drugog, želeći da se oslobode užeta kojim su vezani.
Tada stari Indijanac reče:
"Sada presecite uže!"
Mladi izvršiše i tu naredbu, presekoše vezu i ponovo baciše orlove u nebo. Ovog puta ptice su se brzo izdigle u visine, zavrtele se par puta u krug, pa i konačno su letele prema vrhovima obližnje planine.
Tada poglavica reče:
"Eto, to je tajna večne ljubavi i sreće: ako su ljudi" zavezani "jedni za druge, nikada im neće uspeti da polete. Vi možete slobodno da letite zajedno, ali ne da budete" vezani ". A ako se ipak vežete, nećete moći da spoznate pravu ljubav i mir koji ona donosi. "
User avatar
Gilgamesh
Posts: 1123
Joined: Sun Mar 10, 2013 1:09 pm
Contact:

Re: Kratke priče

Post by Gilgamesh »

PRIJATELJSTVO (Momo Kapor)
Godina je sve više – prijatelja sve manje.

Prijatelji se gube tako što ih ukradu žene (poslednji put smo ih videli na momačkoj večeri), krade ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, kradu ih neke druge, strane zemlje, kradu ih nam njihova deca, njihovo ime u novinama, njihovo lice na televiziji, kradu ih nam naše reči o njima koje su čuli od trećih prijatelja. Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami. Najveći broj naših prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savešću, bekstvo od samoće. Kako samo zavidim prijateljstvima starim pedeset godina! Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabost; koliko lukavstva da se godinama krade vreme od posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna – koliko mnogo razumevanja da se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva između dva starca što se duže od jednog ljudskog veka nalaze u "Mažestiku", u podne, posle svih dobrih i loših godina! Dva starca u "Mažestiku", u podne – dva preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane prolaze kroz zabranjene kapije kojih više nema, rupe u tarabi, i tajanstvene tunele u iščezlim vrtovima, sada posle svega i druže se svakoga dana u podne: jedanput kafu plaća jedan, drugi put – drugi. Zanimljivo, za kraj nekog prijateljstva uvek okrivljujemo druge, nikad sebe. Retko ko od nas pomisli za sebe da ima možda tešku narav ili sklonost ka novim prijateljstvima. Što se mene tiče, stari prijatelji su mi prave dragocenosti u životu. Naravno, kao i ostali, sklapam nova poznanstva ali više od svega čuvam prijateljstva sa onima koji me pamte dok sam još imao tamnu kosu i bio sklon ludorijama.
Sve u zivotu je stvar izbora
User avatar
Gilgamesh
Posts: 1123
Joined: Sun Mar 10, 2013 1:09 pm
Contact:

Re: Kratke priče

Post by Gilgamesh »

Momo Kapor
MALI PRINC

Da mi je samo znati kako je izgledao dan kada se u knjižarama prvi put pojavio "Mali princ" Antoana Sent-Egziperija? Je li bio sunčan, oblačan, vetrovit ili kišovit? Da li je Egziperi ušao u neku knjižaru, otvorio svoju knjigu i omirisao njene stranice? Je li šetao Parizom, zagledajući krišom izloge? Da li mu je, možda prišla neka mlada dama i zamolila ga da joj se potpiše na njenom primjerku?

Šta su kazale prve kritike? Da knjiga nije za decu, nego za odrasle? I nije! Ili da je više za decu, nego za starije? I jeste!

Jesu li njegove kolege, pisci, pričali da je bolji ilustrator, nego pripovedač; a slikari, da je mnogo bolji pisac nego ilustrator?
Da li su šaputali da je podetinjio, da je sentimentalan; da mu je priča isuviše simbolična, a crteži nevešti?

Stvarno, ko je mogao predvideti da će tu knjižicu zaljubljeni poklanjati jedni drugima sve do danas?
Pitam se kako li bi izgledao taj dan da se Egziperi nije zauvek izgubio na nebu, pre no što je "Mali princ" izašao u Parizu?
Sve u zivotu je stvar izbora
User avatar
Gilgamesh
Posts: 1123
Joined: Sun Mar 10, 2013 1:09 pm
Contact:

Re: Kratke priče

Post by Gilgamesh »

Момо Капор
ISPOVESTI

Moj domaćin, psihijatar, odveo me u staru romansku crkvu na obali mora. Pošto razgledasmo starine, ljubazni župnik nas pozva na piće. Sedeli smo ispod pergole na terasi župnog dvora i pili orahov liker iz minijaturnih čašica. Razgovor se povede oko ispovedaonica i ispovedanja. Primetih da se i župnik i njegov vršnjak, psihijatar, bave sličnim zanatom. Ali otkako se narod manje ispoveda po crkvama, psihijatri imaju više posla. Čovek koga nešto tišti, sve teže nalazi nekog ko bi ga na miru saslušao i posavetovao.
- Znate - reče župnik - sa svim dužnim poštovanjem koje gajim prema znanosti, moram ipak reći da je vaša nauka isuviše mlada, da bih u nju vjerovao...
- Tačno - odvrati psihijatar koji se strašno znojio - ali barem ne upotrebljavamo one vaše zagušljive sanduke sa rešetkama, u kojima se ne vidi ni prst pred nosom!
- Vidite - nastavi župnik - mi to radimo već gotovo dvije tisuće godina i imamo jednu veliku prednost: možemo dati oprost od grijeha i razrješenje. A vi?
- Možemo otvoriti bolovanje.
- I to je nešto! - reče župnik i ode da nam nabere smokava.
- Zanimljiv čovek... - kazao je psihijatar dok smo odlazili. - Teško je s njim izaći na kraj. Završio je tri fakulteta...
- Jesi li ga lečio? - upitah.
- Još ga lečim.
- Od čega?
- Od nesanice - reče psihijatar.
Odlazeći, videli smo župnika kako sedi pred kućom i gleda prema pučini. Mršavi čovečuljak u tamnom odelu, usred mora svetlosti.
Sve u zivotu je stvar izbora
User avatar
Gilgamesh
Posts: 1123
Joined: Sun Mar 10, 2013 1:09 pm
Contact:

Zavodnik

Post by Gilgamesh »

Момо Капор
ZAVODNIK

- Fajront! - viknuo je konobar u dva sata i podigao prvu stolicu na sto.
- Možemo kod mene na piće... - rekla je žena.
- Kako? - upita on.
- Muž mi je na putu.
Položio joj je dlan na koleno dok ga je vozila u malom "fijatu":
- Posle... - reče žena i povuče ruku.
- Imate lep stan! - kazao je razgledajući slike na zidu.
Slušao je dobovanje vode kroz poluodškrinuta vrata kupatila. Pregledao je ploče i stavi na gramofon "Crying Time" Reja Čarlsa. Utišao je zvuk i nasuo dvije čaše aranjaka.
Onda su se otvorila jedna vrata i u dnevnu sobu, kroz čije je otvorene prozore šumila noć, ušla je mala bosonoga djevojčica u dugoj ružičastoj spavaćici. U ruci je nosila neku dečiju knjigu.
- Hej - prošaputa - hoćeš li malo da mi čitaš?
- Šta?
- Pepeljugu.
- Dobro! - reče - "Bio jednom jedan dobar čovek koji je imao lepu kuću i divnu kćer kojoj je činio sve što bi zaželela..."

Žena je izašla iz kupatila. Kroz raskopčani bademantil provirivala joj je vlažna, tamna koža.
- Šta radiš tu? - upita djevojčicu.
- Ne mogu da spavam ... - odgovori dete.
- Znaš li koliko je sati?
Devojčica nije znala. Bilo je tri i pet.
- Hoću da mi završiš Pepeljugu!
- Smesta da si otišla u krevet!
- Pustite je! - reče čovek. Završiću joj. "... u mnogim sitnim poslovima pomagali su joj miševi i ptice. Ali kad dođe vreme polaska na bal Pepeljuga shvati da nema ni jednu lepu haljinu."
- Oh, Bože! - uzdahnu žena i iskapi armanjak.
- "...Miševi su verovali da je njihova drugarica najbolja i najlepša devojka na svetu."
- E, sad je dosta! - reče žena i nasu novo piće u svoju čašu.
Pogledao je u njene duge preplanule noge, a zatim u devojčicu koja mazno reče:
- Hoću da mi čita dok ne zaspim!
Uhvatio je za ruku i odveo u njenu sobu. Seo je na ivicu kreveta, držeći knjigu u krilu. Bilo je petnaest do četiri.
- "Nekad davno, u jednoj dalekoj zemlji, lepa kraljica je sedela kraj prozora u svom dvorcu i vezla. Dok je tako radila, ubode se u prst, pa tri kapi krvi padoše na snežno-belo platno..."
- Znam! - reče devojčica. - Tako se rodila Snežana!
- Pa, kad znaš, zašto onda lepo ne zaspiš?
- Hoću da legneš pored mene!
- "Onda se Plava Vila - čitao je ležeći pokraj devojčice - okrete Pinokiju, pa diže blistavi čarobni štapić i progovori..."
- "Probudi se lutko mala, život sam ti darovala" - zapevuši devojčica.
Nije čuo kad je žena isključila gramofon. Oprala je čaše i istresla pepeljare. Ušla je na prstima u dečiju sobu i videla ih kako spavaju, pokriveni knjigom bajki.
Noć je uveliko razvijala fotografski sivu zoru. Probudila ga je u šest.
- Vreme je da idete!
Pomilovao je po nozi, ali ona je već bila odevena.
- Dobro jutro! - reče zevajući.
Otpratila ga je do vrata. Provirila je kroz mali otvor i otključala bravu.
- Da vas nazovem sutra?
- Sutra je već danas! - reče ona.
Pokušao je da je poljubi.
- Oh, Bože - reče ona i odmaknu glavu.
"Gle, porasla mi je brada!" pomisli, prešavši rukom preko lica.
Sve u zivotu je stvar izbora
User avatar
Gilgamesh
Posts: 1123
Joined: Sun Mar 10, 2013 1:09 pm
Contact:

Re: Kratke priče

Post by Gilgamesh »

Момо Капор
Mnogo beogradskih devojcica luta po svetu. Beogradska deca prodaju djindjuve na Karlovom mostu u zlatnom gradu Pragu (a koliko do juce, sazaljevali smo jadne Cehe!); najotmenije beogradske devojcice rade kao garderoberke u Njujorku, ili konobarice u Parizu, bebisiterke po londonskim predgradjima; slabo placeni fotomodeli u ledenom Stokholmu. Neke od njih rade nocu, a danju studiraju. Zive na crno. Smrsale su i prerano sazrele, ali to kriju kada se javljaju kucama i kazu da im je super. Baka ima slabo srce. Otac ce da im se napije od muke. Mama redovno brise prasinu u njihovoj decijoj sobi, vetri i menja bele rade u vazi, kao da ce iznenada banuti poput vetra, baciti torbu na divan i s vrata povikati: "Sta ima da se klopa?"
Jednostavno, svima nedostaje ona stara recenica koja je davala ukus svemu: "Izvadi kosu iz supe!" Cute, a nad zelenom salatom u ciniji lebdi sledjeno, neizgovoreno pitanje: "Boze, ima li ono dete tamo ista za jelo?"
I sad ta njihova princeza, ta maza i miljenica, najpametnije dete u citavoj skoli, sluzi neke glupe strance koji, da je pravde, ne bi mogli ni cipele da joj ciste.
Ipak, jednog dana, vratice se devojcice, iscrpljene zivotnim bitkama, pomalo umorne, pomalo utucene, sa ocima kojima je Zapad uspeo da ugasi onu skrivenu iskricu, naivnost i nadu; cudno stedljive (a bile su uvek male raspikuce), sigurne u sebe, pune nepoverenja prema svima, s blagim stranim akcentom.
Sve u zivotu je stvar izbora
User avatar
Gilgamesh
Posts: 1123
Joined: Sun Mar 10, 2013 1:09 pm
Contact:

Re: Kratke priče

Post by Gilgamesh »

Момо Капор
VEGETARIJANAC

Ručao sam u San Francisku sa jednim našim čovekom, koji je u međuvremenu postao toliko fin, i tako delikatan, da je potpuno prešao u vegetarijance.
Pradeda mu je u zubima nosio živog Turčina, deda za večeru jeo pečenog vola, otac mezetio pola jagnjeta sa ražnja, majka ga othranila svežom džigericom, a on:
- Molim vas, koktel od povrća, sa više šargarepe!
- Vi? - pita kelner.
- Ja ću biftek.
- Od karfiola?
- Ne, od mesa!
- Pečen, srednje pečen, krvav?
- Krvav... - kažem, a malo mi neprijatno zbog vegetarijanaca, koji se samo mršti. - I duplu salatu za mister Zeku! - dodajem, da mu se umilim.
- Ostao si isti - kaže. - Ništa ti nije sveto!
- Priznajem, još uvek jedem mrtve životinje...
- Kako samo možeš? - pita me, grickajući salatu, dok ja režem biftek. - Kako možeš da jedeš jedno tako ljupko stvorenje kao što je tele? Zar ne vidiš kako te gleda svojim vlažnim namučenim očima?
Zalogaj mi zastade u grlu. Činilo mi se, zaista, da me iz tanjira gleda jedno ljupko tele svojim vlažnim, namučenim očima.
- A znaš li ti - rekoh - kako boli salatu kad je čupaju iz zemlje?
- Salata nije živa!
- To ti misliš!
Ipak, prešao je na šargarepu.
- Zar ne čuješ kako šargarepa vrišti dok je grizeš?
- Samo se ti zezaj! - kaže on. - Ali da se ja nešto pitam, pozatvarao bi sve lovce! Kako ih nije sramota da ubijaju nezaštićene životinje? Kada svi ljudi budu vegetarijanci, više neće biti ni lova, ni ubijanja, ni ratova...
- Gluposti! Čovek je u suštini lovac. To ga je i napravilo čovekom. I šta drugo, kog đavola, radimo i danas nego lovimo? Vrebamo iz zasede sreću. Lovimo čitavog života žene. Posao. Lovac je duboko u nama.
- Ali šta su životinje krive? One nemaju oružja da se brane!
- Ni celer nije naoružan! Lako ti je da jedeš taj miroljubivi spanać, koji ti ne pruža nikakav otpor! Što ne probaš neku ratoborniju biljku koja ume da se brani, na primer, koprivu?
Prebledeo je i nagnuo se preko tanjira:
- Jesi li ikada video oči krava koje odvoze na kamionu u klaonicu? Ja jesam!
- Da znaš kako te proklinje taj krompir što si ga odvojio od njegove braće, drugih krompira, ne bi ga ni okusio!
- Veruj mi! - reče. - One krave su znale da će biti ubijene. One su to znale!
Ma koliko da sam se branio, ipak mi je pokvario ručak. A toliko sam mu se radovao!
- Dodaj mi malo hleba reče! - reče.
- Hleba! Pa, znaš li ti od čega se pravi hleb?
- Od žita. Pa šta?
- Kako, pa šta? Pomisli samo na mlado, zeleno žito koje se talasa na povetarcu, kako posečeno pada u snopovima, pokošeno svirepom kosom...
- Da platim! - viknu srdito mister Zec.
- Nećete puževe koje ste naručili? - upita kelner.
- Puževe!!! - uhvatih se za glavu. - I ti bi ih zaista izvukao iz njihovih malih kućica? Puževe koji, onako goli i nezaštićeni, ne mogu da se brane dok ih bacaju u kipuću vodu?
Izjurio je iz restorana.
Vratih se svom bifteku, ali ono tele me je i dalje gledalo prekorno.

(Skitam i pričam)
Sve u zivotu je stvar izbora
Post Reply

Return to “Književnost”